Neko će reći - mnogo se mi žalimo kada se pogleda život u Evropi te opresivno - restriktivne mere koje se sprovode u zapadnim sistemima. I treba da se žalimo - oni nek muče svoju muku i nek rade sa svojim narodom ono što oni misle da treba, i nek se njihov narod žali na to, ako želi. Tek, jedna stvar isplivava kao potpuno jasna: nijedna od zapadnih mera ne uspeva da spreči širenje virusa.

Budimo sada za trenutak realni i objektivni - za ovih godinu dana, mimo onog početnog policijskog časa, u našoj/našim zemljama niti jednu meru narod nije poštovao. Funkcionisali smo po sistemu - eto policajca, stavi masku. I, nekim čudom, naše bolnice ipak nisu pale, ljudi ipak ne leže mrtvi po trotoarima.

Uporedimo svoje "brojke", kakve god one bile, sa brojkama kojima raspolažu zemlje sa striktnom eliminacijom svake forme života, recimo Slovenije i Nemačke. I pored toga što smo bahati i neodgovorni, kako nas nazivaju bezimena lica za to zadužena u vladajućim strukturama, u novokomponovanim takmičenjima virusne statistike i dalje vodimo. Ljudi umiru, kao što su i oduvek umirali, a drugi ljudi ostaju da žive dalje, kao što je i oduvek život tekao dalje. Samo, kakvim životima?

Sada se već i s pravom pitamo - Dokle?

Dokle ćemo čekati svaki deseti dan u mesecu da bismo čuli mere za narednih deset dana? Dokle će stotine i stotine muzičara životariti na ušteđevinama od kojih su planirali da jednog dana stvore sebi normalne uslove za život? Dokle će svaki ugostitelj strepeti od samog bleska plave boje policijske uniforme, koja dolazi da pokupi harač neophodan da bi država mogla još kratko da živi na aparatima? Dokle će se omladina skupljati po parkinzima i stanovima mesto po sportskim terenima i kafanama? Dokle ćemo lagati decu da ih već odavno zarđali obrazovni sistem može ičemu naučiti za 20 ili 30 minuta?

Neki, kasnije javno satanizovani lekari, od početka su govorili da pokušaji zaustavljanja života nisu efektivni u zaustavljanju širenja respiratornih infekcija, prvenstveno iz razloga što ljude, nažalost, ipak nije moguće naterati da prestanu da dišu, te da nije moguće privatizovati vazduh (za razliku od svega drugog na našim prostorima). Čitav spektar restrikcija može se videti na karti Evrope, i čini se kao da ih virusi ama baš nigde ne poštuju.

Narodnu energiju smo, ponovo, trošili na nešto nedostižno i samim tim i neefektivno. Virusi, nekim čudom, nisu otišli, ali zato ima onih koji jesu, i onih koji će tek da odu. Kako je moguće da nikome nije palo na pamet da nam lekara ne bi falilo ni za trostruko teže zdravstvene situacije da ih nismo terali iz države već toliki niz godina? Da li bi nam falile bolnice kada bismo imali ljude koje ćemo zaposliti u njima?

Nove političke snage mahom sada otkrivaju količine novca kojima se na račun države pune džepovi moćnika i privatnika - novca koji je između ostalog mogao i plaćati dodatne zdravestvene radnike koji su nam godinama neophodni i graditi nove bolnice, čiji enterijer zapravo ne bi bio prazan (prošle godine smo, dragom Bogu hvala, dobili jednu, ali praznu). Da li bi možda te stotine i stotine mladih i obrazovanih ljudi, koji sada svoje znanje koriste poboljšavajući živote nekih drugih naroda i nekih drugih država, znale kako da nauče svoje sugrađane o podizanju opšte zdravstvene svesti, usvajanju zdravih navika, kreiranju zdrave okoline? Nemam na to pitanje odgovor.

Možda bi i oni slepo ponavljali ono mišljenje koje je jedino kod nas trenutno dozvoljeno - kod nas je uvek, i u svemu, dozvoljeno isključivo jedno mišljenje. Ali znam da, nekom srećom ili nesrećom, ipak nisu otišli baš svi, ima nas još koji smo spremni da se borimo za život, kakav god on bio, na pragovima i ulicama na kojima smo proveli detinjstvo, istim onim na kojima su i naši dedovi i babe proveli živote.

Nije uvek neophodno izmišljati toplu vodu - Meša Selimović je sve to lepo sročio u tri rečenice:

“Kad bi sve ljude strpali u zatvor, ne bi bilo zločina. Ali ni života. Mrzim zločin, ali više volim život i sa zločinom, nego opšte groblje.“

Miloš Stojsavljević

Izvor: Bijeljina Danas