Za ime Hamze Hamzića, pripadnici mlađih generacija, najpre će biti da su čuli kao za staro ime današnje škole „Jovan Dučić". Hamza je poginuo u borbi 1944. godine sa još nenapunjenih 20 godina, a škola u Gvozdevićima  je od 1955. nosila njegovo ime.

Rođen je 20. maja 1924. godine u Bijeljini. Bio je učenik gimnazije i već se u tom periodu priključio revolucionarnom omladinskom pokretu te postao član, a ubrzo i jedan od rukovodilaca SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) u Bijeljini. Rat ga je uhvatio u sedamnaestoj godini, te odlazi u partizane.

Već u prvim akcijama, Hamza se istakao kao neustrašiv borac, stalni pripadnik prvih redova. Bio je veoma spretan bombaš. Nakon nešto više od pola godine rata, teško je ranjen, no vraća se u jedinicu i pre potpunog oporavka te ubrzo postaje komandir čete u Drugom bataljonu Majevičkog partizanskog odreda, a nedugo zatim komandir čete u novoformiranom Muslimanskom bataljonu.

Priča se da je u borbama, iako tako mlad, išao od borca do borca hrabreći ih. Priča se da je njegova četa opkoljena odolevala napadu nemačkih jedinica potpomognutih avijacijom duže od 24 sata. Zna se da je, zbog nadaleko prepričavane hrabrosti i zasluga, ubrzo postavljen i za komandanta bataljona.

Možda i najpoznatiji njegov podvig bilo je oslobađanje Tife Lipničević, koju su početkom 1942. godine zarobile ustaše. U zatvoru je, čekajući likvidaciju, bila stravično mučena. Hamza je, zajedno sa još desetak omladinaca, poslat od strane Štaba Majevičkog partizanskog odreda sa zadatkom da Tifu vrati na slobodu.

Između ostalih, sa njim je bio i Izo Jahić, brat Fadila Jahića Španca. Zatvor se tada nalazio u prostorijama današnjeg Muzeja Semberije, i obezbeđivalo ga je oko 15 stražara. Razoružavši stražara koji je stajao na vratima, u noći između 19. i 20. Februara, Hamza je sa drugovima "uleteo" u zatvor i na spavanju zatekao ostale stražare.

Upravo njihova lica je okupator ugledao ujutru u ćeliji u kojoj je veče ranije boravila mlada partizanka. Ova vest je projurila kroz narod Semberije, koji je na ovaj podvig gledao kao na još jedan dokaz da je okupator ranjiv i da je otpor moguć.

Nažalost, ovo je ubrzo prekriveno drugom, tragičnom vešću: toga jutra su poginuli Fadil Jahić Španac i Ivan Marković Irac, politički komesar i komandant Majevičkog partizanskog odreda, zajedno sa još tridesetak boraca i članova štaba.

Tifa Lipničević ubrzo ponovo pada u ruke okupatoru nakon zasede kod Suhog Polja zajedno sa još jednom mladom partizankom i svojom vernom drugaricom, Milenom Stojsavljević. Obe su preminule u ustaškim logorima pod nepotpuno razjašnjenim okolnostima.

Iako su mu, kao i Veljku Lukiću Kurjaku, govorili da on kao komandujući ne treba da učestvuje u borbi prsa u prsa - za njega drugi vid borbe nije postojao, nije mogao da šalje svoje ljude u smrt, a da u toj smrti makar ne dotiče njihova ramena. U drugom napadu na Tuzlu, Hamza je jurišao na čelu svog bataljona. Tu je svoj život i završio, pokušavajući da odseče put neprijateljskim jedinicama koje su pristizale u pomoć opkoljenom gradu.

Svoj je život ostavio za ideale koje je smatrao najčistijim. Ostatak svog života žrtvovao je za budućnost dece koja će ovaj grad i ovu zemlju naseljavati mnogo decenija i vekova nakon što njegovo ime potpuno izbledi iz istorijskih knjiga. Za narodnog heroja proglašen je 1953. godine.

Autor teksta: Miloš Stojsavljević

Izvor: Bijeljina Danas